Suočen sa molbom moje lepe komšinice da joj kupim 200g.kafe u obližnjoj samousluzi,bio sam toliko dobre volje,da sam preusmerio vožnju i lagano skrenuo udesno.Kola sam parkirao u prepunom skučenom prostoru na vrelom julskom Suncu,na kojem samo da sam djezvu poneo i malo vode sasuo kafu bi mogao zakuvati.Ma još bi mi i pokipela strašno!Ušao sam u zatvoren prostor pomalo skučen,u kojem ne videh ni jedno prozorče,ni svetlost blagu da dolazi spolja.I tako odjednom kao da me neko teškim maljem iznenada lupi,udari me hladan talas vazduha koji kao da je mene čekao i baci se na me.Niz vrat niz ledja,pa se stresoh i otresoh svu onu toplotu što sam spolja poneo.Blagi osmeh prodavačice me malo još više osveži,pronadjoh ono što sam tražio i žurno krenuh vani,a prvo naravno do kase.Kasirka me pogleda smerno i reče mi tiho dobar dan,dobar dan i Vama rekoh joj sa osmehom toplim na licu.A koliko je dobar,videcu kada izadjem napolje.Vreo je dan lepa komšinica će nadam se biti zadovoljna kao i ja,a kafa……Kafu mi draga ispeci baš kao da je draga dušo za tebe……Ja ću doči oko pola noći…