Ljubavi moja
što daleko
negde iza zidina samuješ,
i tako sami
smo ti i ja.
Ti u svom nežnom srcu,
ja u svojim mislima
za tobom,
I nežnošću
što delismo nekada
zajedno.
Sastanke naše
naše snove
svo naše bogatstvo.
Radovali se trenutku svakom
što spajao je nas,
medj prstima
u zagrljaju
na rukama
nosio te
do postelje bele.
Gde smo delili sve
što se podeliti može,
naše želje snove.
Pretvarali u stvarnost
i topili se
poput pahulje bele,
što u dlanu toplom nestaje.
I sada samo
nostalgija nas veže
i sve je teže i teže
kao da sećanje
beži od
nas.
U tragovima
tražim spas
od zaborava,
u stihovima ovim
što poklanjam tebi
ljubavi moja..
